Znate bajku u kojoj dobra vila pretvara bundevu u kočije, a miševe u konje. E, pa mi živimo u jednoj potpuno drugačijoj. Vile su nam takve da od konja prave miševe, od vozača tajkune, a od svih nas budale…

Naša očekivanja od države su tolika da prstajemo na sve samo da ne biju. Sad, ako neko dobije pendrekom po leđima, pa čak i ako plati glavom, šta ćete. Ni prvi ni poslednji. Što je đavola tražio, zna se da šut sa rogatim ne može. Širok je dijapazon opravdanja koja ćemo naći za svoj kukavičluk i beskrajno pristajanje na život crva ili, u uznapredovaloj varijanti uspona na društvenoj lestvici, podguzne muve.

Vidite nas, može nam se, poručuju zadrigle face oslobđene inteligencije i skrupula sa jednog prošlonedeljnog okupljanja. I zaista, zašto ne bi bili zadovoljni kad su se našli u jed(i)nom sistemu u kojem vodoinstalater postane načelnik, vozač direktor, policajac ministar, a mesar predsednik.

Takve vile na čelu sa Višković Radovanom su prošle sedmice kroz Skupštinu, koja je po funkciji izjednačena sa bojlerom, proterali Zakon o igrama na sreću. Kako je krojen, takvi će mu biti i efekti, iskustvo progovara. Kladionice su, u znak protesta, zatvorile radnje na jedan dan. Sutradan se nastavilo po starom. Predstava je izvedena, prašina u oči bačena, malo se narod zamajavao i to je to. Oni koji ostaju mogu da se klade. Sreća je karta na koju igraju očajnici. A vlast će se potruditi da tu kartu obezbedi. Hvala joj.

U sedmici iza nas videli smo kako, propušteni kroz digestivni trakt sistema, roditelji koji traže ime ubice svoga sina postaju izdajnici i najveći državni neprijatelji. Prethodno je mladić pretvoren u leš.

U našem svetu zle vile su, potom, organizovale konferenciju na kojoj su objasnile da treba da se radujemo jer je smrt mladića bila skoro pa dobro delo. Oslobodili smo sistem nekoga ko bi, eventualno, mogao da ga promeni. Usledila je zatim i odmazda prema roditeljima koji su, samo zbog nesavršenosti sistema, bili živi. Čitavu godinu se državni digestivni trakt mučio, odbacivao pokušaje da se poboljša, da ozdravi. U toj borbi mu je pomogla inertnost milion ćelija koje su sa strane posmatrale, sledeći u genetskom kodu već zapisanu devizu: “ne mešaj se, nisi ti u pitanju, pametnije je glavu okrenuti”. Tako smo u bajci koju živimo dočekali i da se roditelji sa svojim mrtvim detetom evakuišu iz zemlje koja odavno ni živima nije dobra. Iz države kojoj ne pripadaju.

Pošto su oslobodile jedno mesto u zemlji, naše vile su se našle u dilemi čime da ga popune. U skladu sa agregatnim stanjem srca i duše, rešenje se nametnulo samo. Zakopaćemo kamen, rekao je neko. Neka to bude kamen temeljac za novu bolnicu, dodao je drugi. Simbolični temeljac je stvarni pokrov, kamen za grob zdravstvenog sistema kome se za pomoć obaćaju još samo oni koji drugog izlaza nemaju.

Umesto da grade, vile u našoj bajci razgrađuju, aktivno rade na rasparčavanju zemlje. Izokrenuta bajka ima tu osobenost da lešinare smatra najvišom vrstom. Tako su se u sedmici iza nas lešinari svih boja i političkih provenijencija, okupili oko ovalnog stola da raščereče javna preduzeća. Neko se dočepao fotelje u putevima, neko će u elektroprivredu, DNS-u ostaju Železnice. Još mrdajući Marko Pavić, u stilu glumca tragičara svesnog da se kraj bliži, poručuje da su mnogi pohitali sa kupovinom odela i poradovali se prerano.

Država se ubrzano prazni, tvrde demografi. Svi izuzev prvog demografa i rektora UIS Steva Pašalića. On je više u fazonu, nema egzodusa, broj stanovnika, u stvari, raste. Posebno ako uzmemo u obzir naše u Srbiji, Zapadnoj Evropi, Skandinaviji, Amerikama, pa njihova deca. Ihihi, ima nas i tri miliona.

Doduše, Pašalićevu računicu ćemo uzeti sa rezervom kao i njegovu naobrazbu koja je pod znakom plagijatskog pitanja. Nemir i na univerzitetu, studenti ga optužuju da nepotizam i korupcija caruju tamo gde je on. Ali, ako mladi ljudi odlaze i treba da idu. Sve je to nezahvalno, buni se, ničim nije zadovoljno.

A vidite ove kladioničare, mislim posetioce kladionica. Tihi kao bubice, fokusiranog pogleda na ekran, pomno prate dešavanja, kvote, ulozi, iz keca u dvojku, iz dvojke u dvojku. Ulozi i kvote su sve što ih interesuje. Možeš da im radiš šta god hoćeš, mogu karavani da prolaze dok oni opijeno gledaju u ekran čekajući ishod utakmica koje se nižu unedogled. Takva omladina se ovde traži, takva ovim vilama treba. Ostalima je, kad se već ne uklapaju, bolje da iz ove bajke idu.