Mapet šou…

pet su se grubo našalili sa nama. Kažu da se u Ševeningenu lepo druže i u slozi i ljubavi zatvorske dane provode naši ratni zločinci. U sedmici kojoj gledamo u leđa smo bili svedoci i da su se delegati u Domu naroda silno poželeli jedni drugih. Sve sama poznata, takoreći stara lica u domu “Poslednja šansa”. Mapet šou je obezbedio sebi sinekuru i u naredne četiri godine. Za to što oni nama rade, malo je platiti četiri, pet miliona. Zaslužili su i oni besplatnu hranu i smeštaj, ako ne u Banjoj Luci, onda u Zenici. Kao zgodan čovek, Čovic bi sigurno prošao u Lepoglavu.

Znate za onaj osećaj kada vam niko ne može ništa, pa se razmećete, hvalite, pričate i ono u šta ne verujete, ali dobro zvuči. Toliko ste ubedljivi da na kraju u to i sami poverujete. E, baš tako smo sedmicu počeli slušanjem izvala, pardon, izjava Milorada Dodika koje je samouvereno i neštedimice sejao medijskom njivom, dok je narod, poput vrabaca, kljucao besmislice.

Ušli smo u proces privatizacije kojim smo dobili nekoliko bogatih porodica, sram ih bilo, rekao je Dodik u Sarajevu. Skoro da vam je bilo toplo oko srca što ne pripadate tim opakim familijama koje Dodik, razumljivo, niti poznaje, niti im pripada.

Onda je gostovao na RTS-u na kojem nam je vratio samopouzdanje i ponos. Taj kolos u cipelama broja 48 je svih ovih godina neumorno radio samo da bi nama bilo bolje. Kad ga slušate, prosto vam dodje da se izvinite što niste bolji, pa ste ga toliko napatili u borbi za vaše sutra. A to što iz sve snage prisvaja resurse, uključujući i helikopter, i to je zarad opšteg dobra.

I ko kaže da nije po zakonu? Uostalom, ako nešto nije trenutno legalno, ne znači da već sutra neće biti. Zakoni, uredbe i odluke i jesu tu da se menjaju. Niko vama nije kriv što ste niko i ništa. Ova zemlja i jeste napravljena po meri čoveka. I to jednog čoveka. I njegovih drugara. Uostalom, dok si ortak, lako ćemo se dogovoriti. To što još imate posao, kuću ili imanje zahvalite srećnoj okolnost da na to neko iz ekipe nije bacio oko. Ako ne verujete, pitajte Zeljka Vulića.

Predstava nije rezervisana samo za glavne. Odvija se ona i na nižim nivoima. Ko može da vas poznaje bolje od rođene majke? Ona zna sve vaše vrline i mane, seća se prvog zubića i kad ste izašli iz pelena. Sasvim je onda logično da majka Rada Cvijić sada kontroliše sina Đorđa koji se uneredio sa pelenama. To je onaj sin Đole koji je bio na čelu tenderske komisije za uvoz jeftinih pelena iz Albanije koje će Fond zdravstva skupo da plati.

I sad neki zli jezici tvrde da je Đorđe unapređen na mesto izvršnog direktora za javne nabavke. Ne znaju oni za jadac. Đorđe je, u stvari, kažnjen. Stavljen je pod maminu kontrolu, a dobro znamo kako majke u svojoj pravičnosti mogu da budu nepopustljive. Uostalom, da mama Rada nije stroga, ne bi ni sin Đorđe bio tako uspešan, niti bi mogao da postane direktor. Da nije mame Rade, bio bi on neki običan probisvet, uličar i prevarant.

Sve je predstava, a kao što se u šoubiznisu dobro zna, šou mora da ide, pa ma koliko koštao. Jedna škola mišljenja zastupa tezu da je statistika gomila podataka obrađena tako da statističar može da izvuče zaključak koji mu se dopada. Otprilike je isti slučaj i sa finansijskim izveštajima naših javnih i zavisnih preduzeća. Gledajući prihode i rashode, čini vam se da spasa nema, ali onda ti podaci, propušteni kroz ruke naših finansijskih magova, dožive metamorfozu i minus postane plus. Ili, da parafraziramo filozofsku opservaciju direktora ERS-a, od babe naprave devojku.

Tako smo u prošloj sedmici bili obradovani vešću da su i Železnice RS dospele na zelenu granu debelu 28,5 miliona maraka. Tolika im je bila dobit, stoji u izveštaju. Eto razloga za slavlje. Idemo napred, ćihu, ćihu, u bolju i radosniju budućnost sa železnicom kao našom okosnicom i uzdanicom. Naravno, ima i onih koji svemu nađu manu, pa kažu da su u plusu zbog kredita koji su podigli. Pa, šta bi vi sad? Da preduzeće bude u plusu bez kredita? Pa da li ste vi normalni? Još biste i plusu u zube da gledate. Stvarno svašta.

I, tako smo iz februara uleteli u mart na propelerima helikoptera koji sada, uredbom Vlade potpuno legalno moze da koristi i predsedavajući. On se, naime, mnogo sekira ako nije sve po zakonu, a Višković, čovek zvani potpis, je uvek pri ruci da stavi svoj paraf.

Na naknadnu legalnost građani odgovaraju evakuacijom. Čović kaže da je na svima da stvaraju klimu i da će sa svoje strane učiniti sve da mladi ne osećaju potrebu da odlaze iz BiH. Reakcija na to je masovni odlazak. Napuštamo, dižemo sidro iz ove zemlje u kojoj ne samo da nema nade, nego više nema ni razuma. Lopov je tu da osuđuje krađu, krivokletnik laž, a nasilnik silu. Ali je važno da se predstava nastavlja. Mapet šou mora da ide.