Neko za rođendan dobije cipele, neko bicikl. Ima i onih kojima se ostvare sve želje, a ima i takvih kojima rođendan nije potreban da im vlažni snovi postanu stvarnost. Uglavnom su glavni likovi u dnevnicima. Njima je rođendan svaki dan.

U sedmici iza nas iskusna babica Evropa (oličena u Vigemarku) je pomogla da se otpočne sa dobijanjem Vlade. Rekoše da je to najvažnija želja svih naroda u BiH. Ono što nisu rekli je da je zaposesti državu i njene resurse vlažna želja i smisao postojanja tri glavna faktora – SDA, SNSD i HDZ. Dakle, jasno je na koga se mora računati i koga protežirati. Prvi potez da se okonča trudnoća BiH (koja poput Georgine nikako da se porodi), je da se Vlada spusti u porođajni kanal. Međutim, glavato stvorenje je i tu napravilo zastoj. U nedostatku carskog, a da bi se sprečio ANP pobačaj, upotrebljen je Briselski rez.

Iako Republika rođendan slavi tek za pet meseci, Nedeljko Čubriović, u maniru iskusnog parti-manijaka, tvrdi da za pripreme nikad nije rano i najavljuje da je u potrazi za novim rešenjem za proslavu. Priznaje da su sve do sada probali – poštare, vatrogasce, gutače vatre i cirkuske jahačice, pa čak i Dodika kako kroti belu liniju.Teško je smisliti nešto originalno, još neviđeno. Zato je nabavio Čubrilović opremu – lupu, mantil i ogrtač Šerloka Holmsa, verujući da je to dovoljno da pronađe recept za parti koji će da se pamti.

U međuvremenu, i sam je na mukama, razapet između dve sinekure mada mu nije rođendan. Zbog nadmoćnog intelekta i izrazite sposobnosti već je viđen za novog državnog ministra. Sa druge strane, ako ode, raspada mu se klub u Skupštini RS. Kako će razrešiti ove muke još nije siguran, ali zna da su ključne reči: kupovina i papak. Dao je oglas i očekuje poplavu ponuda.

Šta je više mogao Rodoljub Drašković da poželi na svoj 70. rođendan nego da bude Rodoljub Drašković. Nije lep, al’ je bogat. Nije više ni mlad, ali to ne znači da ne može da se ponaša kao derište – hoću to i hoću odmah.

Baš tog 6. avgustovskog jutra dok se protezao ka ormaru u potrazi za lanenim odelom boje peska plaže na Baliju, zažalio je što je u Trebinju, a ne na tom egzotičnom ostrvu.

“Da sam na Baliju, sad bih jahao slona”, prošlo mu je sa setom kroz glavu. Ali, kao i svaki tajkun koji se mnogo ne prepušta emocijama, misli je automatski skrenuo ka prvom zakonu bahatih: ako ne možeš da jašeš balijskog slona, možeš hercegovačkog konja ili, bar, magarca. Mada nije poklonik etike, Drašković jeste sledbenik isusovske estetike, stoga mu se ova filozofija učinila prihvatljivom.

Ipak, ne može tek tako, bez titule da zajaše, pomislio je zabrinuto, nesiguran da li će u Hercegovini, koja važi za mudru, ponosnu i prkosnu, naći grupu ljudi koja će ispuniti njegovu najluđu želju. Ispostavilo se da je briga bila bezrazložna.

“Šta ti je život, naiđoh na divne ljude koje možeš da ponižavaš, skoro da ih pljuješ, a oni se smeju i kažu da pada kiša. I još ti daju svoj kišobran, jer njima ne treba. Tvrde da vole da kisnu jer tada rastu. Bože, mora da zato spadaju u najviše ljude na planeti.”

Mozgao je tako Drašković bosonog i nonšalantno razbarušen, sebi izgledajući veći, mlađi, skoro kao pravi potomak hajduka Pera Tunguza iz Slivalja, onog u kojem će se vek kasnije roditi on kao najveći seoski sin. U glavi su mu i dalje odjekivale reči Luke Petrovića, perjanice, takoreći, poglavice izabranih: “ Predstavnici našeg naroda i najvažniji ljudi, treba da daju sebi i novoizabranom hercegovačkom knezu zavet da će mu svim svojim bićem dati podršku“, na šta su predstavnici uskliknuli: “Bičuj nas, kneže, kneže, viteže”.

I zaista, umniji skup na jednom mestu nije viđen još od sastanka seoskog kneza koji je “reponje” naterao da jurišaju na svoju decu, a Ćopić opisao u romanu “Orlovi rano lete”, da se ne zaboravi.

I Viškoviću se ostvario vlažni san da otvori Olimpijadu. Nevesinjsku, doduše, ali i to je takmičenje i to u viteškim disciplinama kojima je i sam sklon. Ne zna se da li je bolji u povlačenju klipa ili penjanju uz stub namazan lojem. Čini se da najviše šansi ima u skakanju na meh, kad je uspešan u prkošenju zdravom razumu i prirodnim zakonima.

I dok Rumuni i Hongkožani protestuju boreći se za više demokratije, a manje korupcije, nas iz višegodišnje nirvane ništa ne može prenuti.

500 dana nije bilo dovoljno da se da odgovor na pitanje: Ko je ubio Davida? Šta to znači? Pa, znači da je sve što se piše, čini ili želi ovde, a da je skopčano sa normalnošću, poštenjem, čašću i pravnom državom, čista utopija.

Da nije tragično i da ne izaziva bes, bilo bi zaista smešno posmatrati te donkihotovske napore šačice građana da objasne onima koji zastupaju institucije u čemu je problem. A najveća prepreka su baš ti predstavnici koji ne daju pravdu. jer ona ne može da  postoji u duboko korumpiranoj i nepravednoj zemlji.

“Mi smo takva demokratija u kojoj su neki građani jednakiji. Kome se ne sviđa, može da ide. Ako ovde niste ti jednakiji i ne treba da živite ovde. Promenite zemlju ili, još bolje, svet. Ovde je dobrodošao samo onaj ko pristaje i ko se ne buni”, na delu pokazuju dok se rečima zaklinju u narod i njegov interes.

Ko misli drugačije ili je na vlasti ili je naivna budala. Treće biti ne može.

Milanka Kovačević