I dogodine ispod brda…

U većini zemalja na vlasti su oni koji na brdu stoje. Sa visine mogu, ko što Njegoš mudro primeti, jasnije da vide i dobro i loše što dolazi. Mi smo takve sreće da su oni koji nas vode ispod brda. I bar da stoje. Nego sede u jendeku prodajući nam rog za sveću.

Nije slučajno što su Maratonci paradigma života prosečnog stanovnika BiH koji je odavno sveden na sposobnost improvizacije. Samo je smrt siguran posao, a ona se ovde, morbidno jeste, ali je činjenica, odomaćila.

Toliko da je u nedelji iza nas i statistički zabeleženo da je od početka godine u RS umrlo duplo više nego što se rodilo. Na ove podatke ćemo, kako stvari stoje, već sledeće godine gledati kao na pozitivnu sliku. No, u svojoj kratkovidosti, vlast iz sve snage misleća bića tera odavde, nesvesna da tako i sebi kopa grob.

Ako nšta drugo, smanjuje se broj onih koji pune budžet, a koji ona koristi kao svoj buđelar. Kakva su vremena došla, najugroženiji deo stanovništva postaće funkcioneri. Prihodi se tanje, sve je manje onih koje će moći da šišaju. Dakle, ko se u vlasti nije do sad obezbedio, idu mu teška vremena.

Ipak, policija ne bi bila unutrašnja sila da ne deluje proaktivno. Predviđajući da će se sve manje novca slivati u budžet, a računajući da će ljudi, sa akcentom na dijasporu, morati da voze, nabavlja 110 radara sa pratećim sistemom. Da nas kontrolišu i kažnjavaju daćemo najmanje 10 miliona. Ali, ako. Nema tog biča kome se mazohista obradovati neće.

Jedan od bezbojnih ministara je u prošloj sedmci rekao da se moramo zalagati za smanjenje poreza i priliv investicija, dok je jedan (takođe bez boje i ukusa) direktor izjavio da je studija crnih tački na putevima prvi preduslov da se one prevaziđu. Tja, još opštih mesta i rečenica bez ikakvog značenja i bilo kakve obaveze, odgovornosti. Šta o njima i njihovim namerama misle građani, jasno je svakome ko malo odstoji na autobuskoj stanici.

Jer, ako smo uspeli da ubijemo mostarski Aluminij koji je svakog dana izvozio million maraka, čemu uopšte da se nadaju drugi kojima je ta cifra, i sa duplo većim brojem zaposlenih, misaona imenica.

Dakle, poruka vlasnika ove zemlje je da ste u sedlu sve dok oni tako hoće. Pa se usudi da kvariš dilove. Sve će biti u redu dok ne dođe tvoj red za klanje.

Dodik je opet, pokazao da je pravi Hudini u helikopteru. U njega, misli se na letelicu, uđe predsedavajući, a izađe lider SNSD-a. Kad uspe da se presvuče, kad se pretvori iz jednog u drugo agregatno stanje, niko ne zna. Osim, eventualno, posade helikoptera. Izgleda da je sve moguće i lako ako vas kroz transformaciju vodi ruka duhovnika, u konkretnom slučaju, nemački vladka.

A kad ne leti, onda jezdi. Doduše nije baš lako ovim drumovima. Kroz Vranduk zastoj za sve, osim za Dodika. Ali, on je čovek koji ne štedi da prođe. Odrešio je kesu i svojih 5 hiljdaa maraka je dao 25-orici radnika. Te pare su, doduše, nekada bile naše, ali, kao što se dobro zna, računa se poslednji vlasnik.

On se poslovično ne pita za prvi milion, kao što se prosečan igrač binga ne pita ni za smislenost igara na sreću u doba računarske tehnike. Izgleda da je ona, prevrtjiva kakva jeste, okrenula leđa legalnim priređivačima, dok se osmehnula ilegalnim.

Onima koji će zbog toga što su dobri sa tatom, Mikom ili Perom, dobiti šansu da očajne usreće.

Građani će, pišu novine, igrarije oko sreće platiti 120 miliona, tako da će se na kraju smejati i legalni priređivači.

U svemu će najdeblj kraj izvući svi oni koji žive na ovim prostorima. Ispada da su oni i nehotice kao ulog stavili svoj život u igri koja je nameštena da sreću donosi nekom drugom.

Milanka Kovačević