JEDINA ŽENA SERIJSKI UBICA NA NAŠIM PROSTORIMA: Jeziva priča o vračari koja je ubila SVOJE RODITELJE i preko 20 ljudi

Na našim prostorima među serijskim ubicama izdvaja se žena koja je početkom 20. veka u Južnom Banatu postala poznata po tome što je otrovala više od 20 ljudi, uključujući i sopstvene roditelje. Anujka di Pištonja, rođena 1837. godine bila je u svom kraju poznata kao vračara, a tek kasnije, kada su njeni zločini otkriveni, prozvana je trovačicom.

Ona se 50 godina bavila vračanjem, a ljudi su bili fascinirani time što je mogla da predvidi tačan dan nečije smrti, ni ne pomišljajući na to da arsenom truje sopstvene mušterije. Pretpostavlja se da je prvu žrtvu ubila 1878. godine, kada je izjavila da uz pomoć đavola rešava sve probleme.

Anujku je od zaborava otrgao prof. dr Šimon A. Đarmati 2007. kada je objavio knjigu “Baba Anujka – vračara iz Vladimirovaca”. Ona je svojim načinom života potvrdila ono što su kriminolozimi, psihijatri i forenzičari već ranije zaključili: žene kao serijske ubice koriste oruđa koja im se nađu pri ruci, kao i hemijske supstance čija im je upotreba dobro znana, prenosi portal Pink.

Baba Anujka, poreklom Rumunka, rođena je kao Ana Draksin, a njena porodica se u Vladimirovac (selo koje se nalazi na pola puta između Vršca i Beograda) sa područja Moriša doselila početkom 19. veka.

Za svoje vreme baba Anujka bila je obrazovana žena, jer je njen otac želeo je da njegova ćerka izuči visoke škole. Prilikom boravka u ženskom internatu postala je somnabulna (hodala je u snu). Roditelji su je vodili po manastirima u potrazi za lekom, a ljudi su dolazili i gledali je kao čudo, pričajući da će sigurno biti vračara, što ju je i podstaklo da krene u tom smeru.

Na saslušanju je Anujka pričala da je bajalicama lečila ljude koje ni najbolji lekari nisu izlečili, da je rešavala i lične probleme, čak i one u vezi sa seksualnim životom, a na suđenju je poricala da je trovala ljude.

Ipak, njeni saradnici i mušterije tvrdili su “da je za papreno skupe novce prodavala vodu od koje su ljudi u najtežim mukama crkavali”. Tada bi se Anujka prvo prekrstila, a potom bi ih proklinjala govoreći: “Obesite me odmah ako je to tako!”.

Mnogi su kod Anujke dolazili kako bi se otarasili ljudi iz svog okruženja koji su im iz nekog razloga smetali, pa je Anujka ubijala i po narudžbini.

Anujka je vešto igrala ulogu vračare koja je u dosluhu s nadzemaljskim nečistim silama, o čemu u knjizi Đarmati piše: “Tražila je od svojih klijenata da joj donesu jednu crnu i jednu belu kokošku, torbu pepela, trica, bosiljka i tamjana.

U misterioznoj tišini svoje mračne sobice i u dimu tamjana ona je razbacivala oko sebe pepeo i trice, šaputala neke tajanstvene reči. Na kraju je spremila jednu bocu napunjenu čistom vodom. Najzad bi pristupila jednom malom zvoncetu i tri puta zazvonila. To je bilo sporazumevanje sa Đavolom.

Opet je produžila šaputanje i mrmljanje nerazumnih reči praćenih čudnim pokretima i sve to radila je pred očima zaprepašćene mušterije koja je bila uverena da pred sobom ima čudno biće koje u vlasti drži i samog Đavola. Vodu u boci davala je mušteriji sa uputstvom kako da se upotrebi.

Tačno je proricala dan kada će onaj kome je voda namenjena umreti i njen račun je nikada nije izneverio. To je samo govorilo o njenom trovačkom umeću koje je stekla dugogodišnjom praksom.

Njeno proricanje imalo je, naravno, toksikološku podlogu. Naime, ona bi mušterije redovno pitala za težinu problema, da bi na osnovu toga davala i određenu bajanu vodicu koja nije bila ništa drugo do rastvoreni arsenik. Što je problem bio veći bilo je i više arsenika, pa pošto je toksična doza vezana za težinu otrova po telesnoj težini, ona nije grešila u svojim prognozama”.

Austrougarske vlasti su punih 40 godina (1878-1918) ignorisale glasine koje su direktno optuživale straicu koja je dočekala devetu deceniju života (prema nekim pričama, umrla je u 104. godini).

Anujka je svoje čudotvorne vodice naplaćivala od 2.300 do 5.000 dinara. Rođacima trovanih obdukcija nije padala na pamet, a vlasti je bilo najvažnije da niko državi ništa ne duguje.

Anujka je otrkivena kada je 29. decembra 1927. godine u Ilandži iznenada preminuo imućni udovac Gaja Prokin. Gaja jeste bio u šezdesetim godinama, ali je bio vitalan i niko nije verovao da je u pitanju prirodna smrt, naročito zbog njegovog bogatstva. Ispostavilo se da su sestrić i njegova supruga želeli da se što brže domognu nasledstva.

Islednici iz pančevačkog Okružnog suda pritvorili su Ilandžanku Ljubinku Milankov, a istraga je ubrzo pokazala da je ova žena znala za poluvekovnu zločinačku delatnost baba Anujke i da je bila njen najpoverljiviji saradnik.

Ekshumacijama je utvrđeno da se u mnogim leševima nalaze otrovne čestice arsena i žive, pa je protiv devedesetjednogodišnje Anujke i njenih pomagača podignuta optužnica. U podizanju optužbe pomoglo im je i svedočenje Savete David, koja se posle šegrtovanja kod baba Anujke odlučila na osvetu zato što joj starica nije ni dinar isplatila.

U optužnici je pisalo: “Decenijama banatski svet u selima pritiska jedna opasna mora u vidu Baba Anujke. Ta stara zločinka prodavala je ništa drugo nego otrov lakovernom svetu koji je ubeđivala da je to obična bajana vodica.

Od te njene bajane vodice ko zna koliko je ljudi našlo smrt. Ko zna koliko nerazrešenih misterija je razrešio sud. Sud će izricanjem pravedne presude zadovoljiti jednu višu socijalnu pravdu za kojom svet vapi”.

Anujka di Pištonja je 6. jula 1929. godine u pančevačkom Okružnom sudu osuđena na 15 godina tamnice. Dok su je vozili u tamnicu, neprestano je ruke i oči podizala prema nebu, proklinjući one koji su je osudili.

Prema nepotvrđenim pričama, Baba Anujku su 1941. godine iz tamnice na slobodu pustili nemački vojnici. Vratila se u rodno selo u kojem je umrla u 104. godini života. Trovanje koje je započelo sa Baba Anujkom radikalno je iskorenjeno 1945. godine streljanjem svih njenih učenica.

Njen život inspirisao je Aleksandra Zografa za stvaranje grafičke novele “Baba Anujkin san”, a poznati televizijski reditelj Đuro Mrđa snimio je dvadesetsedmominutni dokumentarac o njoj.

(Telegraf.rs