I dok normalne zemlje eliminišu bolesne ćelije, kod nas se odstranjuju zdrave. Gangreni koja je uzela maha ovde se aplaudira, ona postrojava, daje takt drušvu, njoj se divi i klanja. Zato pametni i sposobni, dakle zdravi, odlaze…

Na šta prvo pomislite kada pogledate ovu sliku? Na bacača koplja? Čoveka koji juriša na vatru? Don Kihota bez Rosinante? Biberče koji bocka ognjenoga zmaja?

Čovek bi rekao da je stvar oko Badnjaka jednostavna. PR službe jedva čekaju ovakve događaje kako bi vaskolikoj javnosti pokazale bogougodna lica narodnih predstavnika. Uostalom, poput Dorijana Greja, oni svoju pravu prirodu čuvaju na skrivenom mestu. Međutim, ako su akteri diletanti, gotovo se lako pretvori u veresiju.

Tu baš ništa ne može da krene po zlu, razmišlja prosečni PR uoči Badnjeg dana. Poslaćemo kamere da zabeleže najboljeg među nama. Da ljudi vide da je u duhu pravoslavnom iako obitava i u Sarajevu. Dobro bi došlo i dete, unuk najbolje, kao simbol da se tradicija prenosi sa dede na potomke, te da ovu zemlju ima ko da nasledi.

Doduše, prvi unuk će, za razliku od prosečnog, baš imati čemu da se raduje nakon dede, ali ljudi o tome neće razmišljati dok gledaju kako se seče Badnjak. Njega još uvek svako može da priušti. Eto konekcije sa najsiromašnijim među nama. Ali, avaj.

Ne samo da se jedan sa metrom preko leđa i sekirom ustremio na grančicu hrasta, nego je ona pružila otpor koga se ni biblijski David ne bi postideo. Kao da drvoseča traktora video nije. Navijalo se na društvenim mrežama za krhki hrast koji je, nakon mnogo muke i savladan. Ali, ljubav je slepa, pa mediji u svojoj fascinaciji likom i delom prvog člana nisu prepoznali komičnost prizora, koji je vrlo brzo prošao kao car iz bajke. Dok je go paradirao, publika se polako treznila primećuju njegovu nagost.

Ono što je direktiva globalno (u našem slučaju republika je ceo svet!), prenosi se i, što je važnije, slepo primenjuje lokalno. A ako je lokal još na jugu, tragikomična dimenzija je neminovna.

Elem, prokletstvo da čovek želi baš ono što mu nedostaje očitovala se i na tom mestu. Veličina jeste imperativ na jugu. Ne samo da je gradonačelnik sa hrastovim kopljem jurišao na oganj, nego su se pohvalili i da im kolona auta nikada nije bila duža. A da profana estetika doživi kulminaciju, pobrinulo se skupina raspevanih ptica, takoreći jato, pod vođstvom izvesnog Jandre. Oni koji o proslavi odlučuju su smatrali da je narečeno jato sa svojim predvodnikom prava mera za stado koje, opet, ima svog čobanina.

Organizator je, dakle, publiku i zabavljače video kao muzički pandan političkog događaja koji se obeležava. Neupućeni bi to doživeli kao uvredu, ali da takvi nešto znaju pitali bi se ovde i odlučivali, a ne bi bili u zapećku ili, ako su imali više sreće, u inostranstvu.

Odsustvo mislećih koristi iz sve snage i premijer koji je svojevrsna hodajuća reklama za 2020. godinu. Naime, čim njega vidite jasno vam je da će godina biti kao balon od sapunice. Mnogo će vam obećavati, čak će u jednom trenu sve to i lepo izgledati, možda ćete videti i dugu. Ali ako posegnete za konkretnim, pući će vam pred očima.

Premijer je za sve nedaće okrivio sebične ljude koji ne rađaju decu i ne pune budžet. Takvi sebičnjaci su kočnica za razvoj republike, pa će vlast morati da povećava poreze. A dok se ne sliju pare od poreza, primorali su nas da podignemo i koji kredit, što smo već učinili.

Inače napredujemo nezamislivom dinamikom, posebno je lepo kad popijemo lekove. Zato će se premijer pobrinuti da dobijemo jeftinije pilule iz Rusije od kojih će nam stvarnost biti još lepša.

I tako, sa Vulinom kao simbolom napretka koga smo odlikovali i prigrlili kao amajliju, godina može da počne. A ko preživi, neka pripoveda.

Milanka Kovačević