Viđeno očima djevojčica od 17 godina, učenice Medicinske škole u Mostaru…
“Ponedjeljak.
Magla, kisa.
Dođošmo da se borimo za osnovna ljudska prava.
Da se borimo za život.
Poslaše na nas policiju, njih 200.
Počeše nas pritiskat. Malo po malo.
Kazu necemo vas dirat.
Ma naravno.
Prvo krenuse udarati po leđima.
Nisu birali, udarali su djecu, trudnice, invalide, rekoh nisu birali.
U jednom trenutku vidim 5 policajaca kako udaraju majku moje prijateljice.
U tom trenu jedno sam shvatila.
Ovo nije domovina.
Ovo nije život.
Za sta su se nasi roditelji borili, za sta su nase dede ginule.
Ostadoh medju zadnjima na podu, govoreći da me ne diraju.
U tom trenutku jedan policajac me stegnu oko pasa, te sam pocela da se gusim.
Moj babo.
U tom trenutku posao je da me uzme, jer zna da imam jedan oblik dijabetesa.
Gurnuse ga
Vristim ja, vristi babo.
U tom trenutku meni je pozlilo, pustise me.
Sve se ovo odigralo u kratkom periodu.
Ovo nije domovina.
Ovo nije pravda.
Ovo nije život.
S R A M O T A !”
Edina Tanović
