Bitka za invalidska kolica…

Poznato je da je za jednog magarca put u Rim bio lišen smisla, za razliku od putešestvija jednog čoveka koji je iz faze prodaje paprika na pijaci zadržao rezon: ne propuštaj prilike, posebno ako ih Čović utanači. Za svaku robu će se naći mušterija, pa makar i do Rima morao da ideš, pošto te već u Berlin ne zovu.

Događaji koji su se zbili u proteklih sedam dana su Strasnu pretvorili u strašnu sedmicu. Ne treba to da čudi jer je strast na ovim prostorima skoro zaboravljena kategorija. S obzirom da smo kao nacija u proseku sredovečni, a broj umrlih za 5K veći od broja rođenih, jasno je i zašto sve više brinemo o Strašnom sudu.

Elem, neko je odlučio da Slavišu Krunića, čoveka koji je bio jedan od najčuvanijih na ovim prostorima, po ubrzanom postupku pošalje Bogu na istinu. Samo je srećna okolnost da je eliminisan jedan od ubica uticala da i ostali budu razotkriveni. Ako je tačna Mektićeva tvrdnja da iza svega stoji potpis vlasti, bio je to za njih i najveći peh.

Pred mafijom koja ima državu je sada izazov da bez veće štete izađe iz svega. Zadatak jeste malo teži, ali ne i nemoguć, budući da su mehanizmi brisanja tragova razrađeni, a svoji ljudi na pravim mestima. Uostalom, i ovlašan pogled na direktora policije čiji je izraz lica oslobođen zadnjih misli ili, tačnije, bilo kakvih misli, kriminalcima ostavlja mnogo prostora za optimizam.

Nešto dalje, u narodnom parlamentu, smo mogli da se uverimo u istinitost tvrdnje Duška Radovića da ljućih boraca za poštenje neće biti kad lopovi počnu da brane ono što su stekli. Spomenka Stevanović se citatima suprotstavila napadaču. Elokventno, vispreno, u skladu sa decenijskim iskustvom u skupštinskim klupama, ova gladijatorka političke arene je protivnika nazvala laprdalom, a za njegovo izlaganje iskoristila ingeniozan termin iz engleskog jezika bullshit iliti, u slobodnom prevodu, sr*nje. Ono što je sigurno da je Spomenka potvrdila opravdanost pitanja koje decenijama sebi postavljamo: Ko ih ovako polupismene, pokvarene i nesposobne dovede u skupštinske klupe? Doduše, ima tu i jedna dobra stvar. Kad ih pogledaš jasno je da danas svako, ali baš svako, može biti poslanik. Nakon emigracije pameti došlo je, logično, do potpune devalvacije.

I dok je običan svet bio šokiran bezočnom likvidacijom, gradonačelnik Banja Luke Igor Radojičić je opušteno ćaskao, pio kaficu, družio se sa ovom i onom, što bi rekao bivši Bora Čorba, i primao čestitke povodom Dana grada.

A gde su lepe želje i pokloni, tu je i Nedeljko Čubrilović koji je istakao da je Banja Luka postala prepoznatljiva evropska destinacija. Još od onomad sa gafom o trebinjskom aerodromu, Čubrilović se, kad hoće nešto da kaže, obavezno ugrize za jezik. Metoda jeste bolna, pomalo od nje i frflja, ali se na ovom primeru videlo da je efikasna, jer bi logičan nastavak rečenice bio da je prepoznatljiva po likvidacijama, progonu neistomišljenika, bespravnoj gradnji, jeftinoj drogi i noćnim zadovoljstvima za svačiji ukus.

Život na ivici jeste opasan, a gde je opasnost tu je Dodik koji je BiH opisao kao Đeknu koja nešto čeka. Nije bio njegov dan, zakazao je, takoreći podbacio, ovaj nadaleko poznati virtuoz u dosetljivosti. Jasno je da vlast daleko više liči na Grupu TNT. Trenutno se mrtva trka vodi baš oko toga ko će zauzeti mesto u invalidskim kolicima i postati Broj 1 ili Njegova visost.

Dodik je shvatio da put do tog cilja može da ide preko Njegove svetosti, pa mu nije bilo teško da zapuca čak do Rima. A i zašto ne bi kad je sve o tuđem trošku. Malo je bio u dilemi kako će da se sporazumeva jer sa papom govor tela nije od neke koristi. Stoga je poveo Željku sa sobom. Em će da mu se nađe u prevođenju, em će da kaže koju reč za medije o poseti čiji je efekat bio taman kao da je u Rim išao četvoronožni prijatelj s početka priče.

Sa druge strane, pretendenti iz Sarajeva će desant na invalidska kolica pokušati iz Berlina. U tom naumu povratka suvereniteta i samopouzdanja nadaju se sasluženju Evrope.

Poslovično nepoverenje ovdašnjeg življa je posledica iskustva koje govori da se stvarna borba odvija daleko od javnosti. Ovo što nam se pred očima dešava samo je tu da odvuče pažnju. Ipak, prividna borba je tek neuspeo pokušaj da se unese dinamika u zemlju koja (iz)umire. Stolica Vrhovnog je odavno zaposednuta. Njegovo lice ne vidimo, ali je jasno da on povlači konce. Lideri su tu tek puke marionete. Dobro plaćene, ali ipak, samo lutke.

Milanka Kovačević