Negativna selekcija i pristajanje društva na zaborav su preduslov za ovu lakrdiju koju izvode zvaničnici. Jednostavno nisu dorasli ulogama koje su preoteli ili koje im je njihov „šef“ dodelio…
Mržnja i prostakluk su najupečatljiviji znaci prepoznavanja i pripadnosti ovom režimu. Ovoj vlasti više ne mogu pomoći nikakve mutacije i manipulacije režimskih medija – kaže za Direktno.rs proslavljeni srpski glumac Tihomir Stanić.
Kako doživljavate odluku vlasti da zaključaju narod na 84 sata dok nam istovremeno struka poručuje da je koronavirus pobeđen?
– Nijedna odluka ove vlasti me ne iznenađuje. Iznenađivalo me je na početku očekivanje pojedinih na prvi pogled razumnih ljudi da ova vlast išta dobro i pametno može napraviti.
Sada se samo kao kod tektonskih poremećaja u horor filmovima desilo da sve karakondžule i aveti prošlosti izađu na svetlost u svoj svojoj nakaznosti.
I kao što se nadamo da će infracrveni zraci da oslabe virus tako se nadam da će posle ove vrhunske samovolje i ova vlast biti toliko oslabljena i da im nikakve mutacije i manipulacije režimskih medija neće pomoći. Iščeznuće! – kaže Stanić za naš portal.
Imate li osećaj da se od prvog dana izbijanja epidemije neko poigrava s nacijom i državom?
– To da se neko poigrava sa narodom i državom mislim od 2012. godine. A opet kad pogledate karikaturalnost raznih svetskih lidera vidite da to nije problem samo našeg naroda. Andrić je negde zapisao da bi ljudi umrli od straha kad bi samo znali koliko malo pameti vlada i upravlja svetom. A bio je na izvoru. Video je. Sad zahvaljujući internetu i televiziji možemo i mi da vidimo. Ako otvorimo oči.
Francuska poslovica kaže „u zemlji slepaca ćoravci postaju kraljevi“. Ko danas odlučuje o našim sudbinama?
– Pogrešno je dozvoliti bilo kome, osim eventualno ženi koju voliš, da odlučuje o tvojoj sudbini. Čovek to mora sam uz malo Božje milosti. Mislim da svaka vlast odlučuje isključivo o sudbinama svojih poslušnika. Njihove sudbine, jer su uzeli nešto što im ne pripada i rade ono što ne umeju, direktno su vezane za milost njihovog vođe.
Otac empirizma Fransis Bejkon je rekao da su glavne zla vlasti: odgađanje, podmićivanje, grubost i povodljivost. Koje je najveće zlo koje promoviše vlast u Srbiji?
– Mržnja i prostakluk su najupečatljiviji znaci prepoznavanja i pripadnosti ovom režimu. Očigledna nemoć da argumentovano i razumno razgovaraju i podnesu bilo koju primedbu na ono što rade rezultira agresijom.
Neko je rekao da loši pozorišni komadi mogu biti spaseni izvanredno dobrom predstavom, a dobri ne mogu biti uništeni ni najbednijom izvedbom. Šta se danas igra u Srbiji?
– Ja nekako mislim suprotno. Dobar tekst je preduslov i nada da će ga neka sledeća predstava, ako aktuelna nije, dosegnuti. Negativna selekcija i pristajanje društva na zaborav su preduslov za ovu lakrdiju koju izvode zvaničnici. Jednostavno nisu dorasli ulogama koje su preoteli ili koje im je njihov „šef“ dodelio.
I nedosledni su u svemu, tako da ova improvizacija ili eksperiment nemaju definisan žanr i ako tražim reč za ono što se igra onda bi to bilo ZEVZEČENJE. Zevzeče se jer misle da im se može. I može im se za sada jer odsustvo solidarnosti i empatije u društvu to omogućava. Evo nek svako od nas prizna sebi samom kakve je sve kompromise pravio i okrenuo glavu na drugu stranu kad su se dešavale grozote drugima.
U politici eksperimenti mogu da izazovu revoluciju…
– Plašim se revolucije zbog mnogih nevinih žrtava. Nadam se da će naše drušvo ipak evoluirati. Ova tragedija sa koronom će verujem osvestiti dovoljan broj ljudi koji će nesposobnost i nestručnost prepoznati i kazniti.
Dostojevski je kazao da je tiranija navika koja se pretvara u potrebu. Međutim, složićete se, plemenit je i velik samo onaj koji mrzi tiraniju. Kakav je odnos srpskog društva prema tiraniji, bilo koje vrste?
– Ne mrzeti nego ne pristati. Mržnja će napraviti zlo. Kad prođe ova epidemija mislim da ih treba jednostavno ignorisati. Pa nek tiranišu svoje članstvo i svoje bližnje… dok se ne pobune.
Tragedija današnjice je sveopšti strah, na koji se narod već navikao. Najbednije od svega je bojati se, jer kad ima straha nema vere?
– Ljudski je plašiti se kad nestane vere i nade. Ipak, optimista sam i mislim da sad ispaštamo grehe iz prošlosti. Nacionalističku euforiju krajem osamdesetih godina još nismo okajali. Deluje nestvarno da su na političkoj i javnoj sceni trideset godina kolovođe rata i ratni zločinci, korumpirane patriote i patološki lažovi.
Već godinama smo svakodnevno izloženi javnim lažima, obmanama, pretnjama, skaradnim rijaliti programima… Svest nam je promenjena. Korona će jednog dana isčeznuti, ali ima li nade da naše društvo ozdravi, da se promeni ovaj nakaradni sistem vrednosti?
– To je ipak stvar izbora. Ja lično, a verujem i niko iz moje kuće nije nikad pogledao ni minut tih rijaliti programa. Oni dakle za mene ne postoje! Moja deca i njihovi prijatelji će stvarati ipak svet drugačiji od ovog – u metu će Stanić.
Direktno
