Sve nam je pokvareno. I parlament i sudovi. Na kraju, pokvarili su i nas. Ili smo pokvareni jer smo kvarenju bili skloni. Zato nedostojni zemlju koriste u lične svrhe, a Lukač obećava da će rezervni sastav policije popraviti sve.

Zgaziti institucije je bilo lako. Budući tek u povoju, zadavili su ih kao lisica piliće. Onako krhke, dopale su ruku pokvarenjaka. Da li buzdovan može da zna vrednost institucije? Ili države? Njegovo poimanje više vrednosti svodi se na pitanje: Šta ja imam od toga? Oni ne kolju vola zbog kile mesa. Zaklali bi ga i za manje. Roga, na primer.

Kada je sa volujskog mesa premijer Višković prešao na studentsku kuhinju razbistrilo mu se pred očima. Postalo mu je sve prosto kao pasulj što je pokusao. Dobio je energiju da rafalima floskula i opštih mesta gađa javni prostor. Od Neuma do Mrakovice. “Ima nas više od miliona”, “samo se RS zalaže za BiH”, “vlast formirati da bi građanima bilo bolje” i ostali snovi iz magnovenja našeg premijera.

I dok se njima razbistrava pred očima, posle vesti sa Mrakovice, smračilo se mnogima. Ne mislim na građane. Oni koji su ostali, ako se još nečemu nadaju ovde , imaju problem sa slepilom. Mislim na koalicione partnere koji nisu zadovoljni dobijenim parčetom nakon što su raščerečili ustanove i javna preduzeća. Kad oni završe sa njima neće ostati ništa. Srediće ih kao Đenka Panteliju. Ili Čubrilović Pavića.

Istorija, doduše, poznaje i čudnija vremena. Kaligula je, recimo, svoga konja proglasio senatorom i konzulom. Danas su drugi običaji, životinje su zaštićene, pa umesto konja za ambasadore postavljaju zaslužne i Miloradu mile persone. Utešno je saznanje da postoje osobe toliko odane da su spremne da na sebe preuzmu teret predsednikovog konja.

A da se o konjima vodi računa pokazuje i unutrašnji ministar koji i zadnju paru daje za konjušnicu u Zalužanima. Njima deluks tretman dok ljudi u redovnom policijskom sastavu mogu kako god. A čim ništa ne ištu, njima ništa i ne treba, rezonuje ministar unutrašnji koji će biti upamćen i kao veliki iluzionista koji je pred očima javnosti, iza prašine koja se digla zbog zabrane fotografisanja, provukao kroz skupštinske ušice čitav rezervni sastav policije. Od Dejvida Koperfilda i nestajanja Kineskog zida, veća mačka pred očima javnosti nije prebijena.

Ako mislite da je postići sve to bilo lako, onda ste u velikoj zabludi. Trebale su godine da stignemo dovde. Da vlast ne haje za to šta će da radi. Oni su osvajali, a mi se povlačili. I sad smo zaglavljeni Zaposeli su sve. Od Crvenog krsta do ambasada. Ako se i nekada zaziralo od korišćenja službenog auta u privatne svrhe, to je, hvala bogu i poniznim podanicima, davno prošlo. Shvatili su da u privatne svrhe mogu da koriste čitavu državu, pa što bi se onda snebivali oko ambasade. Ako je država Kurtina, njegova je i ambasada. A i ta rupa u koju ste se zavukli biće njegova, ako mu zatreba. Ako ne verujete meni, pitajte Željka Vulića. Milana Vukelića ne možete jer su ga ubili.

Opšte je mesto da živimo u hajdučkoj državi, kao što je istina i da postoji konsenzus da je bespotrebno buniti se. Vidiš kako je tamo onaj prošao što je digao glas. A vidi kako tamo onaj dobro prolazi na talasu konformizma. Zato je među nama sve više kukavica. Petlja je postala deficitarna osobina, pa je Neimenovani izvor najveći frajer i jedini koji se usudi da kritikuje tužnu nam stvarnost.