To je sve češći fenomen u ovoj zemlji koja ima sve stariju populaciju. Miju je jedina žena i najmlađi zaposleni u ovoj kompaniji.

– Uglavnom čistim stanove i kuće u kojima se desila “usamljena smrt”, a takođe organizujem i njihove sahrane – kaže ova devojka, koja se ovim poslom bavi već dve godine.

Pokojnici čije kuće čisti su u proseku ležali mrtvi između mesec i dva dana, najduže osam meseci. Ponekad čisti domove ljudi koji su umrli u bolnici, koji su ubijeni ili su izvršili samoubistvo.

Nakon što je telo odneto, ona i njene kolege očiste kuću i razvrstaju stvari pokojnika.

Miju je vesela i stalno se osmehuje, a ovim poslom je počela da se bavi nakon što joj je preminuo otac, sa kojim nije bila u dobrim odnosima.

– Mislim da znam kroz šta ove porodice prolaze, pa želim da budem tu uz njih i da im pomognem – rekla je ona.

Miju kaže da sa svojim kolegama ima sastanak svako jutro i da tada diskutuju o tome šta će se tog dana raditi. Onda na zadatu lokaciju ide tim od šestoro ljudi.

Sa poslom završavaju oko 15 časova, a po jednom obavljenom, zarađuju između 2.500 i 4.200 evra.

– Radim sve od početka do kraja. Vozim kamion, čistim, pričam sa porodicama – kaže Miju.

Pre nego što uđe u kuću pokojnika, Miju se prvo pomoli kako bi njihove duše počivale u miru.

U početku joj je posao teško padao. Neke scene nije mogla lako da podnese, a ovaj posao ponekad može da bude i fizički naporan. Ono što joj najteže pada jeste kada mora da razgovara sa porodicom.

Kaže da je teže čistiti kuću ljudi koji su se ubili ili su ubijeni, jer je vazduh na tim mestima teži.

Tokom leta imaju najviše posla, jer se tada zbog toplote otkrije i najviše tela. Priznaje da je prošle godine očistila oko 90 stanova.

– Kada čistim, često razmišljam o tome ko je na tom mestu živeo, kakav je život vodio, kakvim se poslom bavio, ali i o tome šta misle njihove porodice – kaže ona.

Kada završi čišćenje, ona obavlja finalni ritual gde ostavlja cveće, tamjan i moli se.

Uspomene pokojnika predaje porodicama, ali ako ih one ne žele, ToDo ih nosi u hram gde se izvodi ritual, pa ih potom spaljuju.

Prema njenom mišljenju, potražnja za njihovim poslom raste. Prema najnovijim procenama ima oko 4.000 ovakvih kompanija u Japanu.

Ova devojka kaže su se njena majka i njen dečko u početku protivili njenom poslu, ali da je sada podržavaju.

Ističe da nije upoznala drugu ženu koja se ovim bavi i da su ljudi često iznenađeni kada im kaže šta radi.

– Mislim da tu nisu u pitanju moje godine, već moj pol – kaže ona.

Miju naglašava da se problem “usamljene smrti” ne vezuje samo za starije osobe, već i za mlade, prenosi aljazeera.com.

Jedan slučaj joj je posebno ostao u sećanju, kada je devojka od dvadesetak godina umrla sama u stanu sa kućnim ljubimcem.

Kaže da se “usamljena smrt” dešava kod onih ljudi koji imaju loše odnose sa svojim porodicom, ali niko ne traži pomoć. Ljude koji su usamljeni takođe stigmatizuje i društvo.